Nastavljamo seriju tekstova posvećenu licenciranju i sinhronizaciji muzike

Pored stručnih krugova, i šira javnost je donekle upoznata sa postojanjem organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava u sferi muzike. Manje je, međutim, poznato da kod nas postoji i organizacija za ostvarivanje reprografskih prava.

Svaka upotreba muzike zaštićene autorskim pravima, bilo da govorimo o reprodukciji, distribuciji, javnim nastupima ili sinhronizaciji, ima veze sa licenciranjem.

Svesni smo da postoje različiti vidovi korišćenja autorskih dela i da se oni kreću u širokom rasponu od čisto umetničke do gotovo čisto komercijalne sfere. Podrazumeva se da svaki od tih oblika korišćenja autorskih dela ima svoje specifičnosti. U današnjem tekstu dotaći ćemo se nekih od njih...

Postoje autori kroz čija dela progovara jezik sam. Oni osluškuju metafizičko biće svoga (na)roda i pretaču ga u poeziju koja nam otkriva ko smo uistinu – na ličnom i kolektivnom planu. Matija Bećković je jedan od tih malobrojnih autora.

Muzika duboko prodire u čovekov mozak, tj. u onaj deo koji predstavlja raskršće čulnih doživljaja i emocija.

Muzika zauzima važno mesto u prenošenju filmske ekspresije i svi ćemo se složiti da je film bez muzike teško zamisliti, naročito kada se desi da filmske teme dospeju na top liste i nastave svoj put dugo nakon prestanka emitovanja filmova.

Da li ste se nekada zapitali kako bi izgledali udžbenici – npr. za srpski jezik – kada se u njima ne bi koristila dela već etabliranih autora, poput Duška Radovića, Dragana Lukića, Ljubivoja Ršumovića i drugih? Šturo i tužno, složićete se.

Povreda autorskog prava se, očigledno, smatra drastičnim kršenjem obaveze svakog izdavača, pa i izdavača udžbenika. Moglo bi se reći i: naročito izdavača udžbenika.