Struktura lanca licenciranja za sinhronizacije

Nisu sve sinhronizacije plodonosna promocija za umetnika — zvezde moraju donekle da se usklade da bi ovaj kanal funkcionisao kako treba. Pesma mora da privuče pažnju publike, a da se ne utopi u pozadinu i, što je najvažnije, sinhronizovani sadržaji moraju da se dopunjuju. To je nešto za šta su zainteresovane obe strane koje učestvuju u dogovoru, a kada se sinhronizacija uklopi, svi su srećni. Hajde da pogledamo ko je odgovoran za to. Kao što je to obično u muzičkom biznisu, cilj industrije je da poveže umetnike i krajnje korisnike — i možemo početi da gradimo taj most sa obe strane.

 1. Korisnici sinhronizacija

Počnimo sa potražnjom. Lista potencijalnih korisnika sinhronizacije nije tako duga —  većina ugovora o sinhronizaciji će se svrstati u sledeće četiri kategorije:

• - Filmovi (i trejleri za filmove)
• - TV emisije
• - TV/radio reklame
• - Video igrice

Potencijalno možemo da proširimo tu listu dodavanjem nezavisnih filmskih i video ostvarenja; aseta za digitalno oglašavanje i tako dalje. Međutim, iako je nezavisnim kreatorima i malim produkcijama često potrebna muzika koja ide uz vizuelni prikaz, oni će se retko opredeliti za klasično licenciranje. Većina njih će koristiti gotova rešenja koja nude muzičke biblioteke. Ovaj podskup se često naziva „mikrolicenciranjem“, i, iako može biti održiv izvor prihoda za neke autore, nećemo se dugo zadržavati na njemu – dogovor je ovde prilično jednostavan.

Za „klasične“ dogovore o sinhronizaciji jedan na jedan, proces je mnogo komplikovaniji. U suštini, svaki produkcijski tim ima dva glavna kriterijuma kada je u pitanju sinhronizacija — bilo da je to 7-minutna filmska scena, 30-sekundna špica TV emisije ili 15 sekundi pozadinske muzike u TV reklami:

-          Prvo, muzika koja će najbolje odgovarati sadržaju, pojačavajući ukupan efekat, raspoloženje i akciju finalnog materijala. Kreativna moć koja stoji iza sadržaja, bilo da se radi o kreativnom timu reklamne agencije ili filmskom režiseru, definisaće kako bi željena sinhronizacija trebalo da zvuči. Ovi početni zahtevi mogu značajno da variraju do finalnog izbora.

-          drugi kriterijum dogovora o sinhronizacijskoj licenci — licenca mora biti odobrena u okviru budžeta i na vreme. U nekim slučajevima, kreativni donosilac odluka će koristiti privremenu muziku za pokrivanje. Na primer, filmski reditelj može da odabere pesmu Tejlor Svift i da je prosledi produkciji sa zahtevom „dajte mi nešto što zvuči ovako“. Međutim, licenciranje pesme Tejlor Svift za vaš film / TV emisiju / video igricu / reklamu koštaće bogatstvo, a i sama procedura može da potraje.

 2. Supervizori muzike

U ovoj fazi trebalo bi da na scenu stupaju supervizori muzike (kod nas ova kategorija u muzičkom biznisu praktično ne postoji, pa ćemo se u daljem tekstu baviti internacionalnim iskustvima, uz uverenje da će institucija supervizora muzike zaživeti i na našem tržištu). Njihova uloga je da se uvere da su ispunjena dva gore navedena kriterijuma. Muzički supervizori mogu biti ili deo produkcijske kuće ili nezavisne agencije, ali u svakom slučaju blisko sarađuju sa kreativnim timom kako bi nestrukturirani kreativni brif pretvorili u preciznije upite. Supervizori često traže muziku koristeći parametre kao što su žanr, raspoloženje, vremenska epoha, energija, tempo, korišćeni instrumenti, tip vokala i tako dalje — zato je popunjavanje ovih parametara u opisu pesme (metadata) važan korak u stvaranju ‘pasivnih’ mogućnosti sinhronizacije.

Supervizori su veza između korisnika sinhronizacije i muzičke industrije. Ako je potrebna originalna muzika, oni rade kao izdavačka kuća za muzičku podlogu (soundtrack): ugovaraju kompozitore, rezervišu sešn muzičare, iznajmljuju studija i nadgledaju proces snimanja. Kada je u pitanju sinhronizacija, muzički supervizori su posrednici između producentske kuće i umetnika (ili njihovih predstavnika). U tom slučaju, muzički supervizori su odgovorni da produkcionom timu obezbede sa očišćenu muziku koja (1) odgovara kreativnom sažetku, (2) poboljšava akciju/raspoloženje scene i (3) uklapa se u budžet za sinhronizaciju.

Prilično često, muzički supervizori završe zaglavljeni između brifa i budžeta, pri čemu režiser traži da očiste pesmu Radiohead-a — „ona je suštinski važna za scenu, moramo da je imamo“ — sa budžetom za sinhronizaciju od 10.000 dolara (što je naravno, nemoguće). Ta novčana ograničenja na strani budžeta koja imaju supervizori su ono što predstavlja zlatnu mogućnost za nezavisne umetnike. S obzirom da Radiohead nije opcija, sledeća najbolja stvar bi bila pronaći manje poznatu pesmu koja može da uhvati raspoloženje i emocije scene.

Naravno, neki blokbaster filmovi i video-igre jako drže do izbora muzike, čineći je delom svog brenda, i imaju milionske budžete za sinhronizaciju. Takođe, postoje reklame koje imaju za cilj da osnaže brend povezivanjem sa umetnicima u trendu. To su, ipak, izuzeci – u većini slučajeva, muzički supervizor će tražiti nove, neafirmisane umetnike/autore kako bi uštedeli novac, a da pritom zadrže emotivni uticaj muzike na projekat na kome rade.

U tom smislu, sinhronizacija postaje jedan od retkih kanala promocije u muzičkoj industriji koji zapravo favorizuje razvoj mladih umetnika u odnosu na etablirane izvođače. Sa druge strane, to čini licenciranje za sinhronizacije izuzetno konkurentanim za nezavisne umetnike/autore. Istaknuti muzički supervizori primaju stotine (ako ne i hiljade) pičeva svakog dana, a da bi bili konkurentni u toj masi, umetnicima su potrebne veze i, u većini slučajeva, profesionalni zastupnici za licenciranje.

 3. Kompanije za licenciranje i zastupnici umetnika

Na scenu sada stupaju muzičke kompanije za licenciranje. Kao rezultat dvojakih muzičkih prava - autorskih i srodnih, licenciranje se sa strane umetnika pretvara u raznolik pejzaž. Kao što verovatno znate, svaka originalna pesma ima dve različite vrste prava koja su povezana: master prava na snimak (obično u vlasništvu izvođača/etikete) i autorska ptrava (u vlasništvu autora/izdavača-publisher-a). To znači da da bi koristili pesmu, supervizori moraju da ‘očiste’ dva odvojena skupa prava i da dobiju:

• - Licencu za sinhronizaciju od publisher-a/autora, kojom im se dozvoljava eksploatacija originalne kompozicije i teksta
• - Licencu za korišćenje Master-a od izdavačke kuće (label)/samog izvođača, koja im dozvoljava sinhronizaciju zvučnog zapisa

Supervizori muzike moraju da se bave i publishing industrijom i recording industrijom odvojeno — čak i u slučaju kada su izvođač i autor ista osoba. Iz tog razloga, većina etabliranih izdavača i publisher-a ima neku vrstu odeljenja za licenciranje, koje obrađuje pristigle zahteve za licenciranje i proaktivno se obraća muzičkim supervizorima.

Dvostrukost muzičkih prava takođe otvara put korisnicima/supervizorima da ublaže neke od troškova sinhronizacije korišćenjem obrada pesama umesto originalnih zvučnih snimaka (tzv. Re-recording). Kao ilustracija, evo reklame za Apple Watch, koja sadrži obradu „Walk of Life“ grupe Dire Straits od strane Bhi Bhiman-a.

Naravno, tačni detalji ugovora se nikada ne otkrivaju, ali pretpostavljamo da je pesma snimljena specijalno za reklamu. Dakle, Apple (ili, bolje rečeno, agencija koja stoji iza oglasa) je samo dobila licencu za sinhronizaciju od publisher-a  grupe Dire Straits, umanjujući ukupne troškove master licence za korišćenje. Iz tih razloga obrade - bilo da su eksplicitno snimljeni za određeno korišćenje ili na neki drugi način - postali su široko rasprostranjena praksa sinhronizacije.

Uopšteno govoreći, stručnost menadžera za licenciranje počiva na dva stuba: mreži kompanija muzičkih supervizora i poznavanju kataloga koji predstavljaju. S obzirom na količinu sadržaja koji se danas proizvodi danas, skoro svaki izvođač (i skoro svaka pesma) ima priliku za sinhronizaciju. Sve je u tome da se napravi spoj prave pesme i prave prilike.

Tatjana Bukvić