Svetski dan knjige i autorskih prava

U prethodnom tekstu smo obeležavanje Međunarodnog dana književnosti za decu iskoristili kao povod za analizu statusa autora našeg podneblja koji su svoj stvaralački opus posvetili deci i mladima. U današnjem tekstu, posvećenom Svetskom danu knjige i autorskih prava, pokušaćemo da rasvetlimo neka od pitanja vezanih za status pisane reči kao takve.

U Španiji se ovaj praznik, u okviru proslave dana Svetog Đorđa, obeležava još od 1923. godine, u čast Migela de Servantesa, koji je preminuo na taj datum, a danas se obeležava u preko osamdeset zemalja širom sveta. Cilj obeležavanja ovog datuma jeste promovisanje knjige i čitanja, podsticanje navike čitanja u svim uzrasnim grupama i društvenim slojevima...

Čini se da širom sveta postoji konsenzus po pitanju značaja knjige i čitanja. Svi se slažu da je dostupnost knjige presudna u sferi obrazovanja, unapređenja ličnosti, sticanja za život neophodnih veština, znanja, informacija... Međutim, šta je sa autorskim pravima? Da li postoji društveni konsenzus i po tom pitanju? Da li se o autorskom i srodnim pravima uopšte zna dovoljno?

Nažalost, odgovor na većinu ovih pitanja je odričan. U našoj sredini se o autorskom pravu ne zna dovoljno, a ne postoje ni ozbiljne inicijative koje bi doprinele informisanju opšte javnosti o značaju pitanja vezanih za autorsko pravo (na kome počiva celokupna sfera kreativnih industrija, izdavaštva u različitim oblastima, a – na kraju krajeva – i obrazovanje).

U sferi pisane reči, pojam autorskog prava se automatski vezuje za knjigu. Uglavnom je poznato da izdavači, da bi mogli da objavljuju knjige, moraju prethodno da regulišu autorska prava sa autorom. Naravno, ni u toj oblasti stvar nije tako jednostavna, jer knjige – uz osnovni autorski tekst – često sadrže navode (citate) drugih autora. O ilustracijama, dizajnerskim rešenjima, fotografijama... da i ne govorimo. Međutim, autorsko pravo u sferi pisane reči se ne svodi samo na knjige (i udžbenike).

Zakonom je regulisano svako korišćenje autorskog pisanog dela (ili njegovih isečaka/delova). To znači da svako – doslovno svako: od medija, preko marketinških agencija, do preduzeća i drugih pravnih subjekata – za svako korišćenje autorskog dela koje nije prešlo u javni domen mora da traži dozvolu nosioca autorskog prava (autora ili njegovih naslednika/zastupnika...). Nosilac autorskog prava uvek može – bez posebnih objašnjenja – odlučiti da ne ustupi pravo na korišćenje predmetnog dela. Povrh toga, nosilac autorskih prava je taj koji – ukoliko odluči da ustupi prava na korišćenje nekog dela – određuje obim i uslove njegovog korišćenja.

Ukratko (uz krajnje specifičan i zakonom vrlo precizno definisan izuzetak prava na citiranje u naučnim publikacijama) bez dozvole nosioca autorskog prava i ukoliko se ne ispoštuju uslovi koje on sam određuje nije dozvoljeno nikakvo korišćenje autorskog dela ili njegovih delova u komercijalne ili nekomercijalne svrhe. Dakle, svako preduzeće koje, na primer, svoje poslovne ili prodajne objekte želi da oplemeni isečcima/citatima iz autorskih dela za to prethodno mora da pribavi dozvolu nosioca autorskog prava na dotičnim delima. Isto važi i za korišćenje takvih tekstova na proizvodima, u marketinškim kampanjama, u bilo kakvoj komunikaciji sa javnošću...

Poštovanje autorskih prava i pružanje pravične satisfakcije autorima za korišćenje njihovih dela preduslov je bez kojeg danas, u savremenom svetu, kreativnost nema izgleda za opstanak. To je jedini način da se svi oni koji imaju koristi od autorskih dela oduže njihovim stvaraocima i, na taj način, omoguće obnavljanje kreativnog ciklusa.

Emina Peruničić