Sve nijanse kreativnosti

Naš jezik nudi savršen pandan latinskom izvorniku koji glasi ‘stvaralaštvo’. Kreativnost je, dakle, shvaćena u najširem smislu, nadarenost za stvaranje. No, postavlja se pitanje da li je svako stvaranje ujedno i stvaralaštvo tj. kreativno stvaranje? Odgovor je jednostavan: ne. Postoje mnoge oblasti života, industrije, proizvodnje, civilizacije, pa ček i kulture u kojima se (re)produkuju različiti proizvodi koji, međutim, nisu plod kreativnosti. I to je više nego jasno. Ono što nije tako jasno jeste pitanje na koji način kreativne procese i tako nastala dela možemo striktno da razlikujemo od nekreativnih procesa i njihovih produkata.

Nesporno je da je kreativnost jedan od najvećih darova ljudske prirode. Istorija razvoja čovečanstva može se posmatrati upravo kao istorija kreativnosti. Postavljen pred izazove situacija u kojima se nalazio, čovek je odvajkada osmišljavao kreativna rešenja za njihovo prevazilaženje. U tom smislu bi se moglo reći da je savremeno društvu, u izvesnom smislu, rezultat cele jedne istorije ljudske kreativnosti koja ga je oblikovala kroz vekove. Takođe bi se moglo reći da se karakteristične osobenosti pojedinih kultura i civilizacija temelje upravo na specifičnosti kreativnih rešenja koje su uspele da osmisle. Zato ne treba da nas čudi što je pojam kreativnosti oduvek zaokupljao pažnju filozofa, istoričara, kao i teoretičara u sferi društvenih i humanističkih nauka.

U kontekstu kreativnih industrija, kreativnost treba shvatiti u najširem smislu te reči. Za potrebe naše teme, kreativnost ćemo uslovno podeliti na ‘intelektualnu’ i ‘umetničku’. Pod intelektualnom kreativnošću možemo podrazumevati proces smišljanja svrsishodnih i praktično primenljivih pametnih ideja, tj. osmišljavanja rešenja za razne vidove izazova koji se postavljaju pred nas (a koje neretko i sami postavljamo pred sebe). Savršen primer ‘intelektualnih kreativnih rešenja’ su praktični naučni izumi tipa štamparske ili parne mašine, sijalice, telegrafa, telefona (ili točka, ako hoćemo da se vratimo dalje u prošlost). Njih, pored kreativnosti koja je neophodna u procesu njihovog osmišljavanja, primarno karakteriše primenljivost. Nikola Tesla je – kako kod nas, tako i u svetu – verovatno najprepoznatljiviji simbol te vrste kreativnosti. Sa druge strane, ‘umetničko stvaralaštvo’ često karakteriše upravo odsustvo takve primenljivosti, što ga u očima mnogih teoretičara čini ‘uzvišenijim’ vidom stvaralaštva. Dar ili talenat za umetničko stvaralaštvo dugo je smatran božijim darom. Otud, uostalom, potiče i reč kojom označavamo vrhunske umetničke stvaraoce – genije. Genije (in-genius) je onaj koji poseduje izrazitu urođenu kreativnu snagu. Dugo se smatralo da to što je neki dar urođen podrazumeva da je ‘od boga’. To je, između ostalog, bio kriterijum po kome su neki filozofi razlikovali umetničko stvaralaštvo od drugih vidova stvaranja. Umetnikom je, dakle, smatran onaj izrazito nadareni individualac in-spirisan (na-dahnut) bogom, tj. silom koja prevazilazi naše, ljudske, sposobnosti, a umetničko stvaralaštvo je smatrano (gotovo ezoteričnom) privilegijom uskog kruga pojedinaca.

Vremenom je, međutim, došlo do ‘demokratizacije’ pojma stvaralaštva. Čini se da danas, u postmoderno vreme, svi pretenduju na to da budu kreativni. (Da li se u tom smislu može čitati i čuvena Vorholova teza o pet minuta slave za svakoga?) Kreativnost se više ne smatra privilegijom malobrojnih. Sve je veći broj ljudi koji (što kao stvaraoci, što kao konzumenti) učestvuju u kreativnim procesima. Razvoj društva i stvaranje sve komplikovanije mreže koja povezuje oblasti nauke i umetnosti dovela je i do pojave novih vidova kreativnosti u kojima se gotovo uopšte ne može povući jasna razlika između nauke/umetnosti, subjektivnosti/objektivnosti, primenljivosti/larpurlartizma, svesne artikulacije/nesvesnog provodnika...

Čini se da sve te vidove kreativnosti povezuje jedan (takođe donekle maglovit) pojam – inspiracija. Inspiracija je element koji mora da postoji u svakom stvaralaštvu, pripadalo ono umetnosti, sferi naučno-tehničkih inovacija ili graničnim oblastima kao što su arhitektura, industrijski dizajn i sl. Bez inspiracija (bez artikulisane želje i/ili potrebe) da se drugima saopšti neki unutrašnji doživljaj, ideja ili koncepcija stvaralaštva, kao takvo, nije moguće.

Dakle, na početku stvaralačkog procesa imamo inspirisanog pojedinca (ili grupu njih) koji svoju kreativnu energiju artikuliše u (umetničko, industrijsko, dizajnersko...) delo koje konzumentima prezentuje njegov unutrašnji svet (umetničke zamisli, ideje, konceptualna rešenja). Tolstoj tako pod umetnošću podrazumeva ono ljudsko delovanje kojim pojedinac, posredstvom određenih spoljnih znakova, drugima svesno prenosi svoja osećanja i iskustva da bi kod njih, koje njegovo delo dotakne, izazvao (ista ta?) osećanja i doživljaje. To dalje, pogotovo u sferi umetnosti, otvara pitanja prijema ili percepcije dela od strane konzumenata (publike): od onog čuvenog “šta je umetnik hteo da kaže” do pitanja vrednovanja, procene i statusa samog umetnika, kao i pitanje uloge centara moći, mecena i pokrovitelja u svetu umetnosti.

No, to su već teme za neke od narednih tekstova...