Digitalni udžbenici i autorsko pravo

Digitalizacija obrazovnog sistema je izuzetno kompleksan proces koji podrazumeva mnoštvo segmenata: osmišljavanje i pravljenje digitalnih udžbenika (pojam pod kojim se još uvek podrazumevaju prilično raznorodne stvari) i odgovarajućih platformi za razmenu znanja, iskustava i izvora (udžbenici, filmovi, ilustracije...), obezbeđivanje tehničkih pomagala za njihovo korišćenje, obuku učitelja, nastavnika, predavača, kao i obuku korisnika (đaka, studenata, roditelja...).

Jedan – iznuđen i neželjen, ali prilično jasan – uvid u stanje stvari po tom pitanju nam je omogućila epidemijska i pandemijska situacija koja nas je zadesila. Mi smo, očigledno, još uvek na početku tog dugotrajnog i zahtevnog procesa. Pred nama je mnoštvo izazova – od onih čisto tehničkih (nedostatak sredstava za opremanje učionica i škola) do kadrovskih (nedovoljna osposobljenost nastavnog i nenastavnog osoblja). No, ono što nas – iz perspektive agencije za zaštitu autorskog prava – u ovom momentu najviše zanima jeste još jedan bitan element procesa digitalizacije, vezan dominantno za pitanje digitalnih udžbenika, a to je status autorskog dela i poštovanje autorskog prava.

Što se digitalnih udžbenika i nastavnih sredstava tiče, u Srbiji su prvi koraci praktično načinjeni u poslednje dve godine. Pošlo se od toga što su pojedini izdavači – svesni značaja praćenja svetskih trendova i povoljnosti koje će im to doneti na tržištu – digitalizovali svoja fizička izdanja. Digitalizovana izdanja fizičkih udžbenika dostupna su uglavnom u obliku PDF fajlova koje neki izdavači dopunjuju dodatnim (zvučnim, slikovnim, audio-vizuelnim...) sadržajima, na platformi samog izdavača ili specijalizovanim platformama koje nude dodatne sadržaje i omogućavaju njihovu razmenu između različitih izdavačkih kuća. Takvi PDF fajlovi se obično ’otključavaju’ pomoću šifre u samom fizičkom izdanju udžbenika koja kupcu udžbenika omogućava pristup digitalnom udžbeniku u trajanju od godinu dana. Digitalne udžbenike u PDF formatu učenik uglavnom koristi sam (ili uz asistenciju roditelja) ne ostvarujući putem njega komunikaciju sa svojim učiteljima/nastavnicima/profesorima ili drugim đacima. Može se reći da su takvi udžbenici podesni za individualnu upotrebu i da dodatnim didaktičkim sredstvima obogaćuju iskustvo i znanje korisnika. Jedan drugi vid digitalizovane građe omogućava različite vrste komunikacije: između učenika i nastavnog osoblja, između samih đaka, među nastavnim osobljem. Reč je o takozvanim digitalnim učionicama, koje bi se – u najkraćem – mogle opisati kao čvorišta koja omogućavaju odvijanje više segmenata nastave u okruženju digitalnog medija.

Nesporno je da su ovakva digitalna sredstva dragocena, kako za đake, tako i za njihove učitelje, nastavnike, profesore, predavače. To nam je pokazala vanredna situacija u kojoj smo se našli zbog epidemije izazvane virusom korona. No, i nezavisno od takvih drastičnih situacija, digitalizacija definitivno pojednostavljuje, olakšava i ubrzava proces sticanja i razmene znanja. Bitno je, takođe, napomenuti da digitalizacija nikako ne podrazumeva umanjenje značaja ili potiskivanje žive reči i komunikacije ili pisane reči u tradicionalnom obliku iz obrazovnog procesa.

Ali, šta sve rečeno zapravo znači iz perspektive autorskog dela i poštovanja autorskog prava? Na prvi pogled, stvar deluje prilično složeno i zbunjujuće. Neupućeni su ponekad skloni da o digitalnim udžbenicima govore kao o ’digitalizovanim udžbenicima’, pokušavajući na taj način da ’provuku ideju’ da su digitalni udžbenici samo ’varijanta’ ili ’dodatak’ već postojećih udžbenika u fizičkom obliku, te da sledstveno tome ne bi trebalo da povlače autorizaciju i monetizaciju korišćenja autorskih dela. Drugi se pozivaju na to da se digitalni udžbenici (uglavnom) ne prodaju samostalno, tj. da, sami po sebi, ne ostvaruju komercijalnu dobit. Treći, pak, predlažu da parametar za određivanje naknade za korišćenje autorskih dela u digitalnim udžbenicima treba da – kada ih uopšte ima – budu dotacije države za proizvodnju digitalnih udžbenika...

Međutim, kada se stvar razloži i kada se vratimo osnovama – a to je u ovom slučaju Zakon o autorskom i srodnim pravima – lako se da zaključiti da su takve argumentacije neutemeljene. Zahvaljujući legislativi koja reguliše autorsko i srodna prava, dilema ’šta je starije – kokoš ili jaje’ u slučaju odnosa izdavača i autorskog dela ima krajnje decidan odgovor. On glasi: ’starije je autorsko delo’. Dakle, sve prethodno navedene argumentacije moraju da ustuknu pred jednom nespornom činjenicom: pravo autora da ustupi (ili ne ustupi) svoje delo izdavaču i da odredi naknadu za takvo korišćenje svog dela jeste neotuđivo. Samo autor ili njegov zastupnik mogu postavljati uslove i meru vrednosti korišćenja autorskog dela.

Digitalni udžbenici nisu ’dodatak’ fizičkim izdanjima. Iz perspektive Zakona o autorskom pravu, oni su novi vid korišćenja autorskog dela u odnosu na fizičko izdanje udžbenika, a svaki novi vid korišćenja autorskog dela podrazumeva posebnu naknadu. Što se tiče teze da se digitalni udžbenici (uglavnom) ne prodaju samostalno i da izdavači, bar za sad, od njih ne ostvaruju veliku komercijalnu dobit, više je nego očigledno da digitalni udžbenici predstavljaju komparativnu prednost izdavača na tržištu. Osim toga, očigledno je da će sa neminovnim i sve ubrzanijim prelaskom na digitalnu paradigmu značaj (a samim tim i komercijalna vrednost) digitalnih udžbenika moći samo da raste. No, bez obzira na sve to, veoma je važno podvući da komercijalna isplativost nije i ne može biti kriterijum vrednovanja i monetizacije autorskog dela. Ni u slučaju fizičkih, ni u slučaju digitalnih izdanja knjiga i udžbenika. Autor nije u obavezi da na sebe solidarno preuzima rizik izdavačevog poslovanja. Dotacije države izdavačima svakako ne mogu da budu osnov određivanja visine autorske naknade, ali – bar u našem slučaju – otvaraju jednu od ključnih tema: zašto državna aparatura u svom planiranju procesa digitalizacije obrazovnog sistema (jer, to je svakako državni projekat) izbegava da se dotakne pitanja autorskih prava... No, to je  tema za jedan poseban tekst...

Da zaključimo: bez obzira na to da li se radi o komercijalnom ili nekomercijalnom, veoma isplativom ili slabo isplativom projektu, svako korišćenje autorskog dela – bilo ono realizovano u vidu fizičkog izdanja knjige ili udžbenika, e-knjige, digitalnog udžbenika, digitalne učionice, platforme ili nekog budućeg vida korišćenja – podrazumeva da svako ko želi da koristi autorsko delo prethodno mora da traži (i dobije) dozvolu autora i reguliše pitanje naknade za korišćenje autorskog dela.

Autor Emina Peruničić