Antologijski naslov, koji je zabeležio i obeležio neke od najvažnijih momenata svetske muzičke scene i industrije, konačno je pred nama u srpskom izdanju! U izdanju naše kuće, objavljen je u prevodu Slobodana Loke Nešovića, jednog od najvećih poznavalaca muzičke industrije, koji je i sam bio akter rane beogradske pank scene.
Zahvaljujući svedočenjima iz prve ruke, čitajući ovu knjigu, muzički znalci i sladokusci steći će utisak da su izašli u lud provod na ulice nekadašnjeg Njujorka da bi se družili sa likovima kao što su Lu Rid, Igi Pop, Peti Smit, Ramonsi…
Biblija panka, knjiga Please Kill Me Legsa Meknila i Džilijan Mekejn, autentična je, neumoljiva, šokantna, drska, neretko kontradiktorna, beskrajno duhovita i sirova baš kao i muzika o kojoj govori. Ovaj kultni naslov bez pardona, realistično i živopisno, iznosi na videlo svu slavu i sav prljav veš pankerske epohe – otkriva kako je jedna marginalizovana društvena grupa dovela do korenitih promena u svom okruženju, ali i u celom svetu.
U podnaslovu, kao bliža odrednica ove knjige, stoji: „Necenzurisana usmena istorija panka“. To znači da ona bez dlake na jeziku, autentičnim pankerskim slengom i manirom, iznosi insajdersku višeslojnu, višeglasnu i neretko skandaloznu priču o buntovnim začecima njujorškog panka. I mnogo više od toga!
Nije preterano tvrditi da je ova knjiga o panku revolucionarna baš kao što je bio i sam pank. Ona je iz korena promenila naše shvatanje pripovedanja jer predstavlja nepatvoreno usmeno svedočanstvo o veličanstvenim godinama previranja u najvećem gradu Amerike iz usta prvih i najznačajnijih vinovnika tih previranja. Bez namere da menja istoriju i potrebe da glorifikuje pank kao muzički pravac, ova izvanredna knjiga pruža najintimniji mogući literarni uvid u sjaj i bedu izgubljene generacije. I nije stvar samo u tome što je „pripovedaju“ legendarni likovi kao što su Lu Rid, Džon Kejl, Po Morisi, Igi Pop, Ramonsi, Dankan Hana, Blondi… Stvar je (možda čak i više) u samom narativnom metodu koji knjizi daje neverovatnu ubedljivost i kvalitet autentičnog istorijskog svedočanstva.
Usmena istorija, kao žanr, nastala je kada su Džin Stajn i Džordž Plimpton počeli da sastavljaju svoju knjigu American Journey: The Times of Robert Kennedy. Koristeći formu usmene istorije, nisu ni pretpostavili da osmišljavaju revolucionaran, nov književni žanr koji će ih deset godina kasnije dovesti na bestseler liste.
Legs Meknil i Džilijan Mekejn pod „narativom usmene istorije” podrazumevaju knjigu uređenih odlomaka iz zbirke intervjua i dopunske tekstove, koji su čvrsto protkani u preciznu hronologiju, stvarajući pažljivo osmišljen narativni tok. I upravo je to ono što njihovu knjigu Please Kill Me čini tako snažnim i ubedljivim štivom. Izjave, intervjui, usputni zvučni i drugi zapisi, kao i ostali materijali koje su prikupili precizno su i znalački uređeni tako da čine jedinstvenu i tematski jasno opredeljenu naraciju.
Transkripti različitih izjava, novinskih članaka i intervjua koji se čuvaju u arhivama obično čine istraživačku građu kojom se bave istoričari. Manje je uobičajeno da se oni koriste u cilju stvaranja književne forme, tako što se uređuju, hronološki (i na druge načine) raspoređuju čime se dopušta da budu ovekovečeni kao neproverene činjenice, bez procene, intervencije i komentara istoričara.
Činjenica je da ovakva književna forma podrazumeva izvesnu proizvoljnost (u smislu odsustva strogo naučnog kritičkog odnosa prema pisanoj građi), ali ona ipak poštuje određena (više ili manje intuitivna) pravila kojih se autori pridržavaju.
U tom smislu, knjiga Please Kill Me se ne može tretirati i kao (istorijski) dokaz, već se prevashodno čita kao ultimativno svedočanstvo o panku kao (pod)kulturi koja nije obeležila samo jedan momenat u razvoju muzike, nego i u razvoju celokupnog društva. Zato će ova knjiga baciti novo, neočekivano, svetlo na određene kulturne fenomene u društvu u kojem je pank nastao, ali i u društvima koja su osetila njegov uticaj.