Promena paradigme u tretiranju autorskog prava

U nedavnom razgovoru sa naslednicom jedne naše čuvene spisateljice, koja je i sama pisac i istaknuti intelektualac, dotakli smo se upravo srži problema čiji koreni sežu u ne tako blisku prošlost. Naslednici, koja je najveći deo svog života provela u inostranstvu i kojoj je sasvim poznata i prisna tema autorskog prava, nije bilo poznato da u Srbiji postoji agencija koja se, kako je rekla, ’zaista bavi administracijom i zaštitom autorskog prava’. Ispričala nam je kako su dela njene majke uglavnom korišćena bez konsultacije sa naslednicima, a kada su oni nešto i pitani, to je uglavnom činjeno tako da se pre svega pazilo na interese korisnika (bili oni izdavači, medijske kuće ili sl.), a ne na poštovanje prava i interesa samog autora (i njegovih naslednika). To je kod nas oduvek bilo tako, rekla nam je, pomalo rezignirano, naša sagovornica. Da, to je srž problema sa kojima se naši klijenti sreću pre nego što se priključe našem katalogu.  

I zaista, dugogodišnja praksa u sada već pomalo zaboravljenoj posleratnoj Jugoslaviji u doba socijalizma bila je takva da se takozvani ’opšti interes’ stavljao iznad ’interesa pojedinca’. U praksi je to izgledalo tako što su institucije (državne, izdavačke, medijske) eksploatisale rezultate rada naših pisaca dok su ovi uglavnom tavorili bez adekvatne naknade za svoj rad. Oni ’podobni’ su bivali ’kompenzovani’ kroz nameštenja u državnim institucijama, istim tim izdavačkim ili medijskim kućama i sl. Oni drugi su jedva spajali kraj s krajem. Zajedničko im je bilo to što ni jedni ni drugi nisu bili plaćeni za svoj stvaralački, autorski rad. Jedni su bili nagrađivani za podobnost, drugi destimulisani za nepokornost, ali osnovni kriterijum vrednovanja njihovog autorskog rada nije bilo samo njihovo stvaralaštvo. Takva praksa se, između ostalog, održavala i zahvaljujući instituciji tadašnje autorske agencije, čiji se interesi, nažalost, nisu poklapali sa interesima samih autora, već su bili daleko bliži interesima izdavača. 

A, šta čovek, pisac, pojedinac može protiv sistema? Može da digne glas. Može da ukaže na problem. No, tu se  negde pojedinac susreće sa granicama svoje borbe protiv sistema. Da bi se stvari zaista pomerile s mesta, bilo je potrebno da se dogode i izvesne promene u samom društvu. U poslednjih desetak i nešto više godina, naše društvo je – htelo to ili ne – bilo prinuđeno da se, u pogledu autorskog prava, prilagođava svetskim standardima. Uspostavljeni su zakonski okviri koji su omogućili da se glas autora, ne samo čuje, već i usvoji. Stvorena je atmosfera koja je omogućila da se krene u stvarnu borbu za ostvarivanje autorskih prava u sferi pisane reči, atmosfera u kojoj više nije ’sramota’ da autor očekuje da i on uživa u adekvatnom udelu u dobiti koja se ostvaruje kroz eksploataciju njegovog dela. Shvatili smo da su kreativne industrije, u koje spada i izdavaštvo, profitabilne privredne grane i da nema razloga da se deo tog profita ne vrati onima koji su najzaslužniji za njegovo ostvarivanje – upravo autorima kreativnih sadržaja na kojima te industrije počivaju. Zahvaljujući činjenici da štitimo prava na dela velikog broja doajena naše prisane reči, sa izuzetnim ponosom možemo reći da smo, kao ’autorska agencija koja se zaista bori za prava autora’, svojim upornim pionirskim radom značajno dopirineli rušenju stare i uspostavljanju nove paradigme. Naša je uloga da autoru pružimo sve one usluge i alate koje on, kao pojedinac, nije u mogućnosti da primeni u cilju ostvarivanja svojih prava. Iz dana u dan naš katalog je sve bogatiji, a naša zajednička pregovaračka pozicija je, samim tim, sve snažnija.

Autor Emina Peruničić