Prava i obaveze izdavača udžbenika u pogledu korišćenja autorskih dela

Profesionalci u izdavačkom poslu i ljudi iz branše znaju da je deo (ionako zahtevne i kompleksne) izdavačke delatnosti koji se odnosi na izdavanje udžbenika pravno regulisan posebnim zakonom. Taj zakon je, logično, nazvan „Zakon o udžbenicima“ i svako ko želi da se oproba u toj delatnosti – bilo kao samostalni izdavač, suizdavač ili čak samo distributer – za početak treba da se upozna sa njegovim sadržajem. A sadržaj našeg Zakona o udžbenicima je – kako u pogledu standarda koji se očekuju od izdavača, tako i u pogledu tretiranja autorskog prava u okviru izdavaštva udžbenika –  prilično usklađen sa evropskom praksom i tendencijama (mada su u najavi i određene izmene).

Za početak, taj Zakon definiše osnovne pojmove, odnosno definiše šta je to udžbenik, a šta priručnik, šta su to dodatna nastavna sredstva, a šta didaktička igrovna sredstva za ustanove obrazovanja, te kako, gde i pod kojim uslovima se svaki od njih može sastavljati, proizvoditi, stavljati u promet, koristiti i slično. Zakon, dalje, definiše šta su to udžbenici na jeziku i pismu nacionalne manjine, niskotiražni udžbenici, prilagođeni udžbenici (namenjeni učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom) i koje su obaveze izdavača u tom pogledu.

Veoma je važno naglasiti da Zakon, u cilju obezbeđivanja jednake dostupnosti obrazovanja i vaspitanja, predviđa finansiranje udžbenika sredstvima budžeta Republike Srbije i definiše kriterijume i uslove pod kojima se ono realizuje. Država je prošle godine, na primer, finansirala svaki šesti udžbenik i to po jasno utvrđenim kriterijuma na osnovu kojih učenik, odnosno polaznik ostvaruje pravo na finansiranje, odnosno sufinansiranje. To, međutim, ne znači da su ti udžbenici ’besplatni’, već samo da je troškove njihove nabavke, umesto roditelja određenog broja učenika, snosila država.

Po Zakonu, izdavanje udžbenika, priručnika, dodatnog nastavnog sredstva, didaktičkog sredstva i didaktičkog igrovnog sredstva može da obavlja javno preduzeće, preduzetnik ili drugo pravno lice koje je registrovano za izdavačku delatnost.

Zakonodavac potom utvrđuje obaveze izdavača udžbenika u pogledu pripremanja udžbenika, plana udžbenika, standarda kvaliteta udžbenika, kao i kriterijume za njihovo odobravanje, stručnu ocenu njihovog kvaliteta. Izdavač koji nije zadovoljan stručnom ocenom kvaliteta svog udžbenika može da traži ekspertizu istog. Odobravanje udžbenika je u nadležnosti ministra koji udžbenike odobrava po predlogu Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Uslovi izbora udžbenika su, takođe, definisani Zakonom.

I pored toga što su autorska i srodna prava definisana posebnim zakonom, Zakon o udžbenicima se dotakao i pitanja autorskog prava. U članu 33. se povreda autorskog prava navodi kao razlog za obustavu i prekid postupka odobravanja udžbenika ili povlačenje dozvole za već odobren udžbenik.

Izdavač udžbenika je, po Zakonu, između ostalog, obavezan da odobreni udžbenik izda prema rukopisu koji je odobren, da obezbedi udžbenike u dovoljnom broju primeraka prema iskazanim potrebama škola i korisnika, za školsku godinu u kojoj je objavljen Katalog udžbenika, da udžbenik učini dostupnim prodajnoj mreži, najkasnije do 15. avgusta tekuće za narednu školsku godinu...

Povrh niza (pomenutih i nepomenutih) formalnih i sadržinskih uslova koji su mu zakonski propisani, izdavač udžbenika snosi i jednu suštinsku, društvenu, odgovornost koja se sastoji u tome što, kreirajući i izdajući udžbenike, utiče na formiranje stavova (pre svega) mladih naraštaja i utiče na proces njihovog sticanja znanja i veština, podstiče njihovo kritičko mišljenje... Zamislimo samo na trenutak kako bi zastrašujuće posledice u tom pogledu mogla da ima liberalizacija standarda i popuštanje zahteva koji se postavljaju pred izdavače udžbenika!

I sada se – nakon ovog taksativnog nabrajanja niza obaveza – možemo zapitati zašto se u naslovu našeg teksta pominju i prava izdavača... Pa, ukoliko svoj posao obavlja savesno, ukoliko ispunjava svoje zakonske i finansijske obaveze prema državi, ukoliko na kreativan i proaktivan način daje doprinos uspehu vaspitno-obrazovnog sistema, onda taj izdavač ima pravo da od toga profitira. I ne samo da ima pravo! Sasvim se legitimno može zastupati teza da je upravo profit najdominantniji pokretač u smislu inovativnost, kako u pogledu samog sadržaja udžbenika, tako i u pogledu komunikacije znanja, tj. modaliteta prenošenja znanja i veština. Zaključimo, dakle, da nema ničeg spornog u tome što je neki izdavač udžbenika uspešan, pa i finansijski uspešan. Vratimo li se na društvenu ravan, shvatićemo da to znači da se od prihoda koji on ostvaruje izdržava veliki broj porodica i to ne samo porodica zaposlenih u takvim kućama, već i porodica prosvetnih radnika čija se primanje delom finansiraju i od poreza koje plaćaju izdavači. Stigmatizacija (finansijski) uspešnih izdavača ili drugih uspešnih članova porodice kreativnih industrija je protivprirodna, jer stigmatizujući uspešne favorizujemo neuspešne i nesposobne čije su namere i pozadinske agende često diskutabilne.

Emina Peruničić