Autorsko pravo i izazovi digitalizacije

Jedna od ključnih reči koje obeležavaju nespornu promenu paradigme jeste i digitalizacija. Između ostalog, zahvaljujući i svežem iskustvu sa pandemijom virusa Covid19, sve više uviđamo značaj i neophodnost tog procesa prisutnog u gotovo svim aspektima društva – od državne administracije, preko načina komunikacije i obavljanja poslova, pa sve do izdavaštva i edukacije. Ukoliko niste bar elementarno digitalno opismenjeni, teško da ćete se snaći u ’vrlom novom svetu’ koji nastaje pred našim očima...

No, šta digitalizacija znači kada se posmatra iz perspektive autorskog prava? Znamo da je taj proces u svetu, a posledično i kod nas, prisutan već izvesno vreme. U sferi kulture se digitalizuju cele nacionalne biblioteke, tj. njihova bibliotečka građa, istorijski arhivi, muzejska građa, privatne kolekcije umetnina... U sferi zabave i kreativnih industrija, taj trend je još uočljiviji. Tendencija je, dakle, da se digitalizuje i na taj način sačuva od zaborava celokupna (kulturna) istorija sveta. Digitalizacija je sve prisutnija u oblasti edukacije – sve se više ’uči na daljinu’, sve je više različitih takozvanih elektronskih edukativnih programa. Elektronski udžbenici se pojavljuju u sve više oblika čija se interaktivnost neprestano usložnjava. Stvaramo ceo jedan beskrajni digitalni kosmos koji nam olakšava rad, obrazovanje, kulturno uzdizanje, a – u slučaju epidemija, pandemija i raznih drugih kataklizmi – treba i da zameni ’stvarni svet oko nas’. Oni hrabriji među nama su se već usudili da postave pitanje da li će taj virtuelni svet uskoro da preuzme primat stvarnog. Ili se to možda već dogodilo?

Bilo kako bilo, izgleda da nagli – i, čini se, nepovratni – proces digitalizacije dodatno usložnjava ionako kompleksnu tematiku autorskog prava. Svakodnevno se množe načini eksploatacije autorskih dela. Prozno ili poetsko delo jednog autora, koje je donedavno postojalo samo u obliku fizičkog izdanja knjige ili udžbenika, sada može da postoji u formi e-knjige (koja, u različitim oblicima i formatima, može da bude plasirana preko različitih platformi), digitalnog izdanja udžbenika ili elektronske učionice... A, gde god se usložnjavaju načini ’upotrebe’ autorskog dela, multiplikuju se i načini njegove ’zloupotrebe’. Običan korisnik teško da ikada i postavi sebi pitanje koja od mnoštva opcija kroz koje mu se jedan takav sadržaj nudi jeste legalna, a koji ne. Koliko često se zapitamo da li je ova platforma za e-knjige, ovaj YouTube kanal, ovaj sajt, ovaj digitalni medij, ovaj Facebook profil, ovaj izdavač digitalnih udžbenika... regulisao svoje obaveze prema autoru čije delo koristi. Iskreno, vrlo retko. Kao ’obični korisnici’ još uvek imamo utisak da su internet sadržaji ’nekako svačiji i ničiji’...  

Ali nije tako! U kojoj god formi da se koristi, autorsko delo ostaje autorsko delo, a pravo autora da odlučuje o tome da li želi da ga ustupi na korišćenje ili ne (i pod kojim uslovima to eventualno želi da uradi) njegovo je neotuđivo pravo. U tom smislu, u svetlu narastajućeg trenda digitalizacije i multiplikacije načina korišćenja autorskog dela u virtuelnom svetu, kao primarni zadatak autorske agencije se sve više nameće posao kontrolisanja elektronskih sadržaja i regulisanje načina korišćenja autorskih dela u digitalnoj sferi. To je jedna prilično nova teritorija koja se mapira paralelno kako se i osvaja, teritorija na kojoj se zakoni tek uspostavljaju i gotovo svakodnevno menjaju i prilagođavaju, pokušavajući da isprate bezbrojne tehnološke inovacije. Utoliko je naš zadatak teži. No prvi pozitivni koraci su već napravljeni!