Diskografi 'nose' kreativnu muzičku industriju

Naravno, uvek postoji prostor za usavršavanje – uz uvođenje još nekih normativa koje propisuje Evropska unija, a koji su – po mom mišljenju – pozitivni i opravdani. Ono što je u Srbiji uvek problem jeste to što se zakon ne poštuje i što se u praksi, jednostavno ne primenjuje dovoljno.

Mi – pri tom ja ovde pre svega govorim iz perspektive diskografa – smo uspeli da ubedimo dobar deo korisnika muzičkih dela da treba da plate za njihovu eksploataciju. Koga nismo ubedili? Nismo ubedili Radio televiziju Srbije! Dakle, najveći problem u pogledu plaćanja naknade za korišćenje muzičkih dela u ovom trenutku imamo sa Radio televizijom Srbije. Kolektivne organizacije u svetu žive, pre svega, od te naknade, pa tek onda od svih  drugih komercijalnih emitera.

To znači da slobodno možemo da kažemo da RTS nanosi ozbiljnu materijalnu štetu kreativnoj zajednici u Srbiji. I to je stvar od apsolutno krucijalnog značaja. Najprostije rečeno, mi diskografi smo u situaciji da ćemo propasti ako RTS nastavi da izbegava da plaća svoje obaveze. Nadam se da ćemo uspeti da nateramo RTS da, pre svega, shvati da mora da plati za korišćenje muzike na kojoj i sam zarađuje. Postoje i pravni mehanizmi koji mi ulivaju nadu da ćemo uspeti.

Tu je, ukratko, srž problema. Sa jedne strane uspeli smo da, kao kreativna zajednica, uverimo sve one koji muziku puštaju i kojima muzika, direktno ili indirektno, doprinosi u njihovom poslovanju i biznisu, da je intelektualna svojina vrlo značajna i da njeno korišćenje mora da se plaća.

Proizvođač fonograma, na primer, proizvede jedan određen fonogram, neku pesmu, i pravo na tu pesmu poseduje narednih pedeset godina od momenta njenog objavljivanja. To jednostavno znači da proizvođač fonograma treba da dobija novac od korišćenja gde god se ta pesma pojavi. Interpretator isto tako. Autor ima prava na tu pesmu tokom celog svog života, a njegovi naslednici sedamdeset godina nakon njegove smrti. To je nešto što je utemeljeno. To je pravna regulativa koja je davno ustanovljena.  Zato i mehanizam naplate, odnosno ostvarivanja ekonomske koristi za autore, interpretatore i proizvođače fonograma mora da bude dobar i utemeljen. Nikako ne sme da bude podložan raznim manipulacijama.

Kako se ostvaruje prihod? Autori svoja prava ostvaruju delom od same fizičke prodaje nosača zvuka koju mi diskografi prijavljujemo Sokoju, kao njihovoj organizaciji, jednim delom od svakog javnog nastupa. Od svakog koncerta autor ima 10% ukupnih prihoda koncerta. Dalje, autori ostvaruju prava od svakog javnog emitovanja i javnog saopštavanja, a u poslednjih godinu, dve od eksploatacije na digitalnim platformama. Dakle, uspeli smo da postignemo da Sokoj direktno prihoduje od svih digitalnih platformi i da se nađe u prilici da taj novac isplaćuje autorima.

Kako nastaje problem? Sve kolektivne organizacije su udruženja građana. Da bi funkcionisale, u okviru svake organizacije mora da postoji administracija, odnosno stručna služba koju ne čine autori ili interpretatori već profesionalci, ljudi od struke koji znaju svoj posao. Svaka organizacija ima svog direktora i zaposlene koji rade svoj posao za nas, vlasnike prava. OFPS ima 49 zaposlenih, Sokoj 60-70.

Dešava se, naročito u Sokoju ili organizaciji PI, gde ima četiri, pet, šest hiljada autora, odnosno članova tog udruženja, da se samo jezgro te organizacije otuđi od članstva. Tu je često najveći problem. Uprave kolektivnih organizacija umeju da zauzmu poziciju kao da su u pitanju njihove pesme i postaju netransparentne. U takvim situacijama, malobrojni menadžment ume da zloupotrebi svoju ulogu kroz razne finansijske mahinacije. Tako dolazimo do prakse nepostojećih održavanja softvera i tako dalje. To umanjuje prihode autorima. Nedavno je generalni direktor Sokoja podneo ostavku, koja nije prihvaćena. Pa je predsednik Upravnog odbora dao ostavku. Ne znam iz kojih razloga. To je dovoljan signal da u kolektivnim organizacijama postoje ozbiljni problemi, zbog kojih autori dolaze kod nas, diskografa. I ponovo se dešava  ono što se dešavalo devedesetih godina, u doba hiperinflacije, kad je platni promet slabo funkcionisao. Autor je dolazio kod diskografa i tražio određeni novac, a zauzvrat predavao sva prava, nije ga interesovao ni Sokoj ni PI , niti mehanička prava, jer nije bilo mehanizma da se ona naplate. Danas je to, sa jedne strane, sasvim drugačije, bar bi trebalo da bude...  Sa druge strane, nama autori i danas dolaze sa pitanjem gde su njihova digitalna prava.