Čiji je Duško?

Kome pripada Duško Radović? Reći ćete: Zar nije očigledno već iz samog naslova? Iz činjenice da ga zovemo po nadimku, iz milošte, a ne punim imenom? Po tome što nam je milo oko srca kad nas neko podseti na njega? Po onom osećaju intimnosti kojeg se sećamo iz detinjstva – dok su nam mame i bake čitale njegove priče i pesme? Naravno da pripada svima nama koji volimo i poštujemo njegov lik i delo, nama njegovim čitaocima! Svima onima koji uživaju u njegovoj vrcavoj duhovitosti i uče iz njegove duboke mudrosti...

Ukratko – svima koji ga znaju!

Ali, da li je tu kraj priče o jednom piscu? Da li su pisac i njegovo delo svodivi na taj (nesporno neprocenljiv) osećaj koji razvijaju kod čitalaca? Pisci, naravno, pišu pre svega iz sopstvene potrebe da se izraze, da iznesu na papir ono što im je na duši. Veliki među njima, kakav je Duško, tako menjaju svet. U tome i jeste prevashodni značaj pisane reči (kao i svake druge umetnosti).

Ali nikako ne smemo da zaboravimo da su i pisci ljudi sa svojim realnim životima, aspiracijama, porodicama, obavezama... Da bi stvarao, piscu je, ako ništa drugo, neophodno vreme. Teško da bi Duško za sobom ostavio ovako impresivan opus da je, na primer, morao da radi kao građevinac, mesar, mašinovođa... da bi zaradio za svoj opstanak i preživljavanje svoje porodice. Dakle, koliko god piščev rad suštinski bio neprocenljiv po svojoj vrednosti, on za njega mora da primi neku vrstu naknade – da bi imao od čega da živi i da bi imao dovoljno slobodnog vremena da nastavi da stvara. Tu se u idiličnu sferu uzvišenog čina stvaranja upliće materijalni svet sa svojim komercijalnim imperativima. Pisanje odjednom postaje profesija.

U posleratnoj socijalističkoj Jugoslaviji, u kojoj se Duško formirao i razvijao kao pisac, kolektivni interesi su stavljani ispred ličnih. O tome svedoče mnogi pisci iz tog vremena, posebno oni koji su stvarali za decu. Podrazumevalo se da jedan pesnik treba da bude ponosan što se njegovo delo našlo u čitanci ili bukvaru... Državni izdavači udžbenika smatrali su da je taj ponos dovoljna naknada piscu i da mu druga ne treba. Kasnije su njihov primer počeli da slede privatni izdavači. Tako se ustalila višedecenijska praksa – izdavači su koristili dela najistaknutijih autora ne plaćajući za to nikakvu (ili skoro nikakvu) naknadu. Duškov sin i naslednik, gospodin Miloš Radović, jednom je prilikom duhovito izjavio kako je njegovom ocu ’bilo lako’ jer je bio toliko plodan pisac da bi – čim potroši jedan bedni honorar za neko delo – već imao spreman sledeći autorski rad... I tako se životarilo... Autori su u potpunosti zavisili od dobre volje izdavača, koji su određivali uslove saradnje, visinu naknade i da li će je uopšte biti.

Ipak, knjige imaju svoju materijalnu vrednost. Izdavač je – koliko god njegove namere bile plemenite i koliko god se vodio dobrom izdavačkom politikom – na kraju krajeva, druga reč za pojedinca ili preduzeće koje se izdavanjem knjiga bavi u cilju sticanja profita. I u tome nema ničeg lošeg. To je sasvim u redu. Pod jednim uslovom! Da su svi učesnici procesa nastanka jedne knjige pravedno i adekvatno nagrađeni za svoj udeo u stvaranju jednog naslova.

To se pre svega odnosi na samog autora, čije se autorstvo nad delom može uporediti sa vlasništvom nad nekretninom. Vlasnik nekretnine (a ne kupac!) jeste taj koji odlučuje da li će, na koji period i pod kojim uslovima da izdaje (ustupa ili prodaje) svoju nekretninu. U sferi autorskog prava smo više decenija imali neprirodnu i upravo obrnutu situaciju: izdavač (koji je u ovom slučaju pandan kupcu) je odlučivao o tome da li će i pod kojim uslovima koristiti autorsko delo nekog autora.

Pre desetak godina je sazreo momenat da se cela ta paradigma promeni i da se domaća praksa u domenu autorskog prava i intelektualne svojine uskladi sa već oprobanim svetskim standardima. Kao i u mnogim drugim stvarima, Duško je i ovde bio prvi. Iako fizički nije bio prisutan, za njegovo ime i delo se (uz saglasnost i svesrdnu podršku njegovog sina i naslednika) založila naša kuća. Izdavači su se našli u situaciji u kojoj su morali da razumeju i prihvate da na zvezdanom nebu pisane reči mesto Sunca i centra univerzuma ne pripada njima, već piscima; da je – za izdavanje nečijeg dela – pre svega potrebno obezbediti saglasnost autora, a potom i ispuniti njegove zahteve u pogledu uslova izdavanja i visine autorske naknade.

Tako je Duško, par decenija posle svoje smrti, uspeo još jednom da se izbori za svoju reč. I ne samo za svoju! Duško je – kao i u toliko mnogo drugih stvari – bio presedan, pionir i prethodnica, predvodnik koji je inspirisao plejadu velikih autora koje je njegov primer ohrabrio da se odlučnije založe za svoja prava.

Dakle – da se vratimo na početnu dilemu – da li Duško pripada svima?

I da i ne. Naravno, Duško pripada svojim čitaocima – u onoj meri u kojoj ga oni razumeju i vole. Duško pripada i svojim izdavačima – u onoj meri u kojoj oni poštuju njegovo stvaralaštvo i njegov autorski integritet. Povrh toga, Duško, njegov opus i njegova prava (narednih nekoliko decenija, sve dok ne postanu javna baština) pripadaju njegovom sinu i nasledniku. I, na kraju, ali važnije od svega, Duško pripada sebi: uvek je bio i ostao svoj.

O autoru